Komentar malog coveka

Nedavno sam se u Frankfurtu vozio čudnim prevoznim sredstvom; bila je to neka vrsta evropske rikše, samo njen vlasnik nije trčao nego je okretao pedala bicikla dok smo mi sedeli natrkiveni iza njega. Prolazio je kroz pešačke zone, preko trotoara i zabranjenih trgova. Veoma učtiiv mlad čovek koji je govorio savršeno engleski i koji je za vožnju naplatio deset evra.
Dok me je vozio mislio sam na zapadne i istočne očeve i decu.
Ne može se reći da Istok više voli svoju decu, nego Zapad svoju. Ipak istočna deca ostaju mnogo duže u porodičnom gnezdu nego zapadna.
Zbog toga se na istoku ostaje mnogo duže mlad. U trenutku kada se zapadni pedesetogodišnjak već povlači iz biznisa u mirovinu na svoj ranč, njegov vršnjak na istoku važi jos uvek za mladog, perspektivnog čoveka, kome, načalost, smetaju stariji!
U jednom istočnom i jednom zapadnom gradu, rodili su se istoga dana mali Istok i mali Zapad. Od istih bolesti pelcovani, ali se nisu zaposlili u istom danu.
Dok je mali Istok šutirao loptu, malog Zapada tata zaposlio da raznosi novine po ulici. Sa dvanaest godina zaradio svoj prvi novac.
“Na Zapadu u tvojim godinama već zarađuju!” vikao je otac Istoka po kući.
“Pusti dete neka se ispava…” branila ga mama Istok. “Kad nismo mogli mi, neka bar on…”
I dok su malog Istoka terali da svira klavir (za koji, očigledno, nije imao smisla), da uči violinu i mrtve jezike, mali Zapad je posle škole raznosio kafe po radnjama u svom kraju. Sa osamnaest godina, imao je već solidnu ušteđevinu i dobre poslovne veze.
Kada se mali Istok upisao na fakultet, mali Zapad je već napustio očevu kuću i iznajmio svoj apartman. I dok je mali Istok cvileći izmolio džeparac, mali Zapad je pozajmio familiji novac, koji mu je uredno vraćen uz kamatu.
Mali Istok je dugo i bezbrižno studirao društvene nauke.
Mali Zapad je prekinuo školovanje. On nije imao vremena za predugo studiranje. Ako su mu potrebni zubari, uvešće gotove iz Srbije. Ako mu trebaju arhitekte, platiće najbogatije diplomirane, opet iz Srbije. Ako mu je potreban novac, uzeće ga od kamata naravno od Srbije.
Mali Istok još uvek pita majku;
“Kevo, šta ima za ručak?”
Mali Zapad se preselio u sasvim drugi grad, jedanput godišnje čestita svojima praznike.
Najzad, mali Istok je nekako završio fakultet, odslužio vojsku i oženio se, pa stanuje kod tate i mame u polovini od jedne i po sobe. Otac mu na sve strane traži posao, dok on redovno učestvuje u razgovorima na tribinama o nezaposlenosti mlade generacije. Uzgred ima već dvadeset sedam godina i još u životu nije zaradio ni jedan jedini dinar. On i njegova supruga (koja jos studira) žive od onoga što im daju roditelji. Majka još uvek kuva i tera svog srednjovečnog sina da se toplije obuče jer napolju duva. Otac deli čitav niz korisnih saveta. Majka još uvek ne može da zaspi dok joj se dete ne vrati kući. Mali Istok živi, tako, u nekoj vrsti produženog boravka u dečijem vrtiću.
Mali Zapad, koji je sada veliki, odveo je decu da posete dedu koji živi na drugom kraju zemlje.
Mali Istok je, najzad, dobio dozvolu da zastakli terasu i tako proširi sobu za dnevni boravak.
Stari Zapad umire sam u staračkom domu.
Time ja platio cenu samostalnosti malog Zapada. Oči mu sklapa dežurna bolničarka. Mali Zapad nasleđuje njegovu ušteđevinu i životno osiguranje.
Stari Istok sedi jos uvek na svom mestu u čelu stola i njemu se prvo sipa čorba u tanjir. I dalje deli čitav niz korisnih saveta. Mali Istok će jednoga dana sesti na njegovo mesto.
Neće naslediti ništa, sem visokog pritiska i navike da deli besmislene savete.

Momo Kapor